Потисни лежајеви су категорисани у три главна типа на основу начина на који прихватају аксијална оптерећења:
Клизни потисни лежајеви (у стилу жлице) - такође познати као потисне подлошке или потисни прстенови - подржавају оптерећења преко прецизно брушене, равне клизне површине. Ова површина је обично подржана филмом уља за подмазивање и често има машински обрађене жлебове за дистрибуцију мазива. Они су компактни, отпорни на ударце и погодни за тешка оптерећења при релативно малим брзинама.
Куглични потисни лежајеви се састоје од прстена куглица постављених између две ужлебљене потисне подлошке. Могу да поднесу умерена аксијална оптерећења при великим брзинама са малим трењем; међутим, немају скоро никакав капацитет за радијална оптерећења и веома су осетљиви на неусклађеност.
Ваљкасти потисни лежајеви – који укључују цилиндричне, конусне или сферичне варијанте ваљака – замењују куглице ваљцима, повећавајући контактну површину како би се повећала носивост. Конусни котрљајни потисни лежајеви, на пример, могу да поднесу значајна комбинована радијална и аксијална оптерећења у преносним системима великог капацитета.
Да ли су потисни лежајеви аксијални или радијални?
Као што име говори,потисних лежајевасу аксијални. Дизајнирани су да подрже аксијална оптерећења – силе које делују паралелно са средишњом линијом вратила – уместо радијалних оптерећења, која делују окомито на осовину. Ово је критична разлика у избору лежаја: радијални лежајеви подржавају попречна оптерећења и тежину самог вратила, док аксијални потисни лежаји супротстављају потисак који би иначе проузроковао померање вратила дуж своје уздужне осе.
У индустријским применама лежајева, разлика између аксијалног и радијалног ослонца је од виталног значаја. Аксијални потисни лежајеви су посебно пројектовани да одговоре на јединствене захтеве аксијалног оптерећења, обезбеђујући да ротирајуће компоненте одржавају прецизно аксијално позиционирање и спречавају нежељено померање под оперативним напрезањем. Овај специјализовани дизајн је од суштинског значаја у окружењима високе поузданости, где неправилно управљање оптерећењем може довести до прераног хабања или катастрофалног квара. Одабиром одговарајућег типа лежаја за сваки правац оптерећења, дизајнери могу осигурати оптималне перформансе и издржљивост за цео систем.
Смер оптерећења одређује геометрију контакта, која заузврат диктира где материјал мора да поседује највећу чврстоћу, као и како се мазиво испоручује и задржава. Стандардна потисна подлошка има равну, прстенасту контактну површину окомиту на осовину, омогућавајући дистрибуцију аксијалних сила по целом прстену; радијални клизни лежај се, напротив, састоји од цилиндричног отвора, који распоређује бочна оптерећења по свом обиму. Ако се било који тип подвргне оптерећењу за које није пројектован, контактна површина се ефективно смањује и притисак расте, што на крају доводи до квара површине.
У практичним машинама, ове две врсте оптерећења ретко делују изоловано; сходно томе, већина индустријских примена лежајева комбинује елементе потисног лежаја са радијалним ослонцем. Задатак инжењера је да обезбеди да свако оптерећење носи компонента пројектована за то - аксијални потисак је усмерен на потисну површину, док су радијални оптерећења усмерени на чеп - чиме се спречава да било која површина носи оптерећење за које није намењена. Када је потисни лежај приморан да издржи значајна радијална оптерећења (или обрнуто), ово неусклађеност у расподели оптерећења је често основни узрок превременог хабања.